Beograd je jedan sasvim ali sasvom
običan grad. Ništa spektakularno! Ništa na prvi pogled. Ništa na
prvi pogled nema posebno ili lepše od drugih svetskih gradova, osim
srca- Beograd ima srce. I dušu, onu posebnu, koju poseduju ljudi. I
pluća. Diše njima. I oči, gleda te umilno, lopovski, vraća te
uvek sebi, kao vešta ljubavnica.
Apartmani Beograd takođe. Ima ih na
svakom koraku, ali čudo jedno kako ih je uvek nedovoljno. Uvek se
traži jedan više, jer stranaca u Beogradu ima zaista puno, Ali ne i
dugo. Ti stranci najčešće postaju Beograđani, možda ne na
papiru, ličnoj karti, ali posetilac Beograda definitivno postaje
Beograđanin, u svom srcu. Na svoj način, onaj ko se uvek vreća
nanovo u Beograd makar i godine kad prođu.
Beograd priča kao da je Osoba. Možda
zato što zaista i jeste. On ima Život, stav, način življenja i
način razmišljanja, možeš se roditi u Beogradu pa si zato
Beograđanin, ali onaj ko dođe sa drugog kraja sveta, pa prespava
samo jednu noć bez obzira da li je u prespavao kod prijatelja u
hotelu ili je pronašao jeftin smeštaj u Beogradu, takođe je
Beograđanin!
Beograd je priča za sebe. Na prvi
pogled ne razlikuje se od ostalih, na drugi pogled uhvatite sebe kako
je onaj prvi pogled bio pogrešan. Nigde, pa ni na selu ne miriše
tako pečen kukuruz kao u Knezu, niti rakija nije tako žestoka kao u
Beogradu, tako žestoka da poželiš još jednu. Nigde ne miriše
roštilj kao u centru niti postoji lepše riblje čorbe kao kod alasa
na keju.
Beograd ako niste znali ne čine
opštine. Možda se tako i zovu, ali to su gradovi u gradu, mini
gradovi počevši od Banovog Brda, od Zemuna, od Starog grada, od
Novog Beograda... svaki je deo za sebe, mala skockana
infra-strukturno uređena celina. Tu sve imate, od pošte, škole,
ambulante... banke, auto-moto saveza, policije, fakulteta... Svaki
deo može da funkcioniše posebno, a funkcioniše kao celina,
povezani su kao klupko čineći ono što se zove Beograd.
Čudno je to, čak ni jesenje i zimsko
sivilo ne mogu da potru ono “Beo” iz njega... Ušuškan sa severa
zelenilom Vojvodine a sa juga jesenjim bojama Šumadije opet je
prkosno Beo. Prkosno Beo starim zgradama, prkosno Beo novoizgrađenim.
Nigde sredne u njemu, extremno voljen, extremno tražen, voljen sam
po sebi, bez potrebe, bez razloga, samo zato jer je Beograd. Jer je
brend.
Raskalašan, nikom pripadajući,
svojatan od svakog, kroz posete, kroz vreme, kroz istoriju, kroz
osvajanja, stabilan kao Kalemegdan, pun tajni kao lagumi pod njim,
otkriven i providan poput reka na njegovom ušću, a misteriozan kao
brojna arheološka nalazišta.
Beograd nema samo ime Beograd. Beograd
ima uvek ispred sebe onu prisvojnu zamenicu “Moj”. Opevavali su
ga mnogi pesnici, razni pevači pa niko nije uspeo toliko lepo da ga
dočara da i dalje ne bi bile pevane pesme o njemu.
Građen, rušen, opet građen, opet
rušen, paljen, gašen, nicao iz pepela kao fenix, raskalašno se još
uvek šepuri i širi sa obe obale Save i Dunava, smejući se
pokušajima zaustavljanja njegovog rasta i njegove moći.
O da, moćan je, vrlo. Ljudi s posebnim
akcentom govore o svom boravku u njemu, pričaju priče poput bajki,
do neverovanja, iritirajuće priče stvarajući time nove posetioce i
nove Beograđane.
Tako rastu gradovi. Dolascima. Tako
raste Beograd. Pripadnošću. Tako postaješ Beograđanin, uzmeš i
daš dušu. Čista razmena lepih emocija.
