недеља, 30. август 2015.

Beograd u srcu - srce u Beogradu


Beograd je jedan sasvim ali sasvom običan grad. Ništa spektakularno! Ništa na prvi pogled. Ništa na prvi pogled nema posebno ili lepše od drugih svetskih gradova, osim srca- Beograd ima srce. I dušu, onu posebnu, koju poseduju ljudi. I pluća. Diše njima. I oči, gleda te umilno, lopovski, vraća te uvek sebi, kao vešta ljubavnica.
Apartmani Beograd takođe. Ima ih na svakom koraku, ali čudo jedno kako ih je uvek nedovoljno. Uvek se traži jedan više, jer stranaca u Beogradu ima zaista puno, Ali ne i dugo. Ti stranci najčešće postaju Beograđani, možda ne na papiru, ličnoj karti, ali posetilac Beograda definitivno postaje Beograđanin, u svom srcu. Na svoj način, onaj ko se uvek vreća nanovo u Beograd makar i godine kad prođu.



Beograd priča kao da je Osoba. Možda zato što zaista i jeste. On ima Život, stav, način življenja i način razmišljanja, možeš se roditi u Beogradu pa si zato Beograđanin, ali onaj ko dođe sa drugog kraja sveta, pa prespava samo jednu noć bez obzira da li je u prespavao kod prijatelja u hotelu ili je pronašao jeftin smeštaj u Beogradu, takođe je Beograđanin!
Beograd je priča za sebe. Na prvi pogled ne razlikuje se od ostalih, na drugi pogled uhvatite sebe kako je onaj prvi pogled bio pogrešan. Nigde, pa ni na selu ne miriše tako pečen kukuruz kao u Knezu, niti rakija nije tako žestoka kao u Beogradu, tako žestoka da poželiš još jednu. Nigde ne miriše roštilj kao u centru niti postoji lepše riblje čorbe kao kod alasa na keju.
Beograd ako niste znali ne čine opštine. Možda se tako i zovu, ali to su gradovi u gradu, mini gradovi počevši od Banovog Brda, od Zemuna, od Starog grada, od Novog Beograda... svaki je deo za sebe, mala skockana infra-strukturno uređena celina. Tu sve imate, od pošte, škole, ambulante... banke, auto-moto saveza, policije, fakulteta... Svaki deo može da funkcioniše posebno, a funkcioniše kao celina, povezani su kao klupko čineći ono što se zove Beograd.
Čudno je to, čak ni jesenje i zimsko sivilo ne mogu da potru ono “Beo” iz njega... Ušuškan sa severa zelenilom Vojvodine a sa juga jesenjim bojama Šumadije opet je prkosno Beo. Prkosno Beo starim zgradama, prkosno Beo novoizgrađenim. Nigde sredne u njemu, extremno voljen, extremno tražen, voljen sam po sebi, bez potrebe, bez razloga, samo zato jer je Beograd. Jer je brend.
Raskalašan, nikom pripadajući, svojatan od svakog, kroz posete, kroz vreme, kroz istoriju, kroz osvajanja, stabilan kao Kalemegdan, pun tajni kao lagumi pod njim, otkriven i providan poput reka na njegovom ušću, a misteriozan kao brojna arheološka nalazišta.



Beograd nema samo ime Beograd. Beograd ima uvek ispred sebe onu prisvojnu zamenicu “Moj”. Opevavali su ga mnogi pesnici, razni pevači pa niko nije uspeo toliko lepo da ga dočara da i dalje ne bi bile pevane pesme o njemu.
Građen, rušen, opet građen, opet rušen, paljen, gašen, nicao iz pepela kao fenix, raskalašno se još uvek šepuri i širi sa obe obale Save i Dunava, smejući se pokušajima zaustavljanja njegovog rasta i njegove moći.
O da, moćan je, vrlo. Ljudi s posebnim akcentom govore o svom boravku u njemu, pričaju priče poput bajki, do neverovanja, iritirajuće priče stvarajući time nove posetioce i nove Beograđane.
Tako rastu gradovi. Dolascima. Tako raste Beograd. Pripadnošću. Tako postaješ Beograđanin, uzmeš i daš dušu. Čista razmena lepih emocija.

Нема коментара:

Постави коментар