Ona sto na sat a ja minus sto...

Skoro sam se srela sa školskom drugaricom koju nisam videla bar deset godina. Nisam vidjala jer kad god bih je uspela spaziti pre nego sto spazi ona mene, prelazila bih ulicu ili ulazila u neki haustor ili radnju dok ne prodje.Ali ovog puta me je iznenadila i znala sam da mi nema spasa. Ispiranje mozga je zagarantovano.

Razgoovor krene od onih uobičajenih stvari tipa, -Gde si i kako si ...Al si mi se prolepšala....Kako deca, kako muž...razvela se?..Ups, izvini...Ako si ostavila skota...(poslednji put kad se videla s mojim bivšim, flertovala najstrašnije na očigled mene i svog muža, a kad je ovaj oduvao, ljutito je otisla od našeg stola).

I tako je skakala sa teme na temu, uvek sa akcentom na mog bivšeg, ne prestajući da me pita, tom brzinom i žestinom da nisam uspevala da odgovorim na sva postavljena pitanja. Nije joj smetao monolog jer skoro da nije ni čula moj, tek poneki odgovor.

Tako smo stajale na sred ulice, pričale kao komđinice preko plota. Ona sto na sat ja minus sto...

Prolaznici su nas obilazili, neki se i očesavali, neki nas ni malo nežno i nimalo kulturno opominjali, s pravom, naravno...a ona nije prestajala da priča dok sam se ja samo smeškala i klimala glavom.

-Gde si pošla, tako skockana ?

-Imam neki sastanak.

-Pa gde su ti kola? Neces valjda autobusom.

- Nemam kola.Sad će...

-Zivis u centru Beograda a nemaš kola! Strašno!Kako funkcioniseš?-prekide me pa navali.

-Ma reci mi molim te kako to nemaš kola? Pa uvek si ih imala, čak dok si sa onim skotom bila. (opet ga pomenu...pusta želja i povredjena sujeta su radile svoje i dalje...nesvesno... ili svesno?).

-Pa ne trebaju mi.

-Kako ti ne trebaju, sta bre pričas, pa kola nisu luksuz vec potreba. Ne živimo u kamenom dobu, nismo seljaci, ovo je XXI vek...alo devojko. Pa ne poznajem te takvu. Pa bar neka polovna. Pa nisu sramota polovni automobili . Vise od pola grada ih voza. Što ne uzmeš neki. Oh, izvini, ja se zaletela, mora da si u groznim finansijskim problemima, jel plaća alimentaciju,dolazi li da vidja decu, gde sad živi?

-Ali ne treba mi auto.-namerno sam kulirala njenu radoznalost za mojim bivšim.

-Ma kako ti ne treba.Sta to pričaš? Jel ima on? Sigurno ima, pa da sad je slobodan i tera sojke po gradu sigurno. Kako bi to bez kola, mada je lep čovek, uvek je bio frajer, ne verujem da je se ofucao ali bez kola bi bio pomalo hendikepiran. Reci mi jel dolazi da vidja decu?

-Dolazi.

-Ako, treba da ih vidja. Pa nisu deca samo tvoja, pa jel tako? Treba i da ih vodiš kod njega. Treba malo da odahnes, pa i ti imas dusu. Jel ih vodiš?

-Vodim.

-Ako, ako. Gde sad živi? Nije se vratio valjda kod mame?

-Nije, ima stan na kod Arene.

-Kod Arene? Njegov?

-Njegov.

-A pa, mora da mu dobro ide. Koliki je?

-Trosoban.

-Stvarno?A ti i deca ste u starom?

-Da.

-Eto sta su ti današnji muskarci. Sram ga bilo. On kod Arene a vi na Zelenom Vencu. Ma dok ga vidim, bas cu mu reći. Nema smisla, a činio mi se da je nekad bio dobar. Imaš njegov telefon baš ću da ga izgrdim?!

Baš u tom trenutku stade ispred nas kolega sa službenim

BMW-om da me poveze a ja iskoristih situaciju pa joj namignu i namerno dvosmisleno rekoh, uz šapat.

-Evo zašto mi ne treba polovan auto kad već ima nov. A uz ova ide i vozač.

Videla sam na staklu one grdosije od kola kako je ućutala, zatečena, sa prebirajucim mislima u glavi koje su garantovano zujale, polu-otvorenih usta.

Zalupih vrata i otvorih prozor.

-Potraži u imeniku njegov telefon. Isto mu je prezime nije ga promenio.Bar kolko ja znam. Vozi dragi.

Mrzela me je tog trenutka, znam sigurno.

-Znas sta Dragi, obozavam tvog kuma.-rekoh kolegi.

-Mog kuma? Otkud ti njega znaš?

-Ne znam ali to ne znaci da ga ne obožavam.

-Ne razumem.

-I ne treba. Moželi sto na sat?

-I dvesta ovo je BMW.

-Jel polovan?

-Kako jel polovan? Znaš da nema ni tri meseca.Šta je s tobom danas?! Čudna si!

-Ništa Dragi. Samo vozi. Srećna, to mi je.